Melanija

PONOVO SE SMEJEM

Zovem se Melanija i iz Novog Sada sam. Odrasla sam u naizgled normalnoj porodici. Moji roditelji su puno putovali i iz tog perioda se najviše sećam dana provedenih u hotelskim sobama i osećaja samoće. Najsrećnija sam bila kada sam vreme provodila kod babe i dede. Tada sam dobijala ljubav, pažnju i nežnost koju, nažalost, nikad nisam imala kod kuće. Moja majka je bila jako stroga a moj otac je uvek bio odsutan zbog posla.

Na kraju osnovne škole, počela sam da se družim sa „buntovnicima“ iz škole. Počela sam da duvam i pijem alkohol. Bežala sam sa časova i treninga. Kod kuće, situacija je bila iz dana u dan sve gora: svađe, bežanje od kuće. Moji roditelji su se razveli i ubrzo sam saznala da je moj otac heroinski zavisnik. Sa 22. godine postala sam samohrana majka, nismo imale dom niti bilo kakvu pomoći od bilo koga. Moj život je bio pun tragedija koje sam pokušavala da nosim. Osećala sam ogromnu žalost, bes i agoniju.  Nebrojeno puta sam pokušavala da ostanem čista. Bila sam na psihijatriji dva puta ali ništa nije pomoglo. Izgubila sam svaki kontakt sa realnošću. Nakon sedam godina drogiranja dotakla sam dno, dovoljno očajna da razmišljam o samoubistvu. Tada sam ušla u Raskršće.

Na početku, sve je delovalo nestvarno. Ogromna količina ljubavi i pažnje koje mi je osoblje pružalo svaki dan lečilo je moje rane. U programu, uz pomoć osoblja, sam naučila kako da volim i prihvatim sebe i druge. Suočavanje sa prošlošću, rad na karakteru, stavovima i navikama bilo je bolno. Dan kada sam predala život Bogu i upoznala njegovu milost i ljubav znala sam da je to put kojim želim ići i ne želim odustati. Iako je bilo teških momenata, znala sam da sam donela ispravnu odluku. Počela sam ponovo da se smejem. Završila sam program slobodna i odlučna. Srećna sam i znam da mi heroin više nije potreban. Sada imam hrabrosti da se borim za život.