Danijel

ODLUČIO SAM DA USPEM

Zovem se Daniel Banić. Imam 26 godina. Rođen sam u Austriji. Imam brata blizanca i mlađu sestru. Živeli smo zajedno sa majkom i očuhom u Insbruku. Detinjstvo pamtim i po lepim i po tužnim momentima. Moji roditelji su mnogo radili kako bi meni i ostalima u porodici bilo dobro. Imao sam sve što sam hteo, sem ljubavi. Ljubav su kupovali novcem i poklonima. Roditelji su se stalno svađali jer je otac bio alkoholičar i bio je agresivan. Majka nije više mogla da trpi taj pakao i odlučila je da se razvede. Razvod roditelja sam jako teško podneo. Osećao sam se povređeno, bio sam tužan, agresivan i veoma depresivan. Sve što smo imali izgubili smo. Moja mama i nas troje dece morali smo da krenemo u novi život.

Prestao sam da idem u školu, nikog nisam slušao. Za mene nije postojao autoritet. Ubrzo sam ušao u društvo koje se bavi kriminalom i prvi put dolazim u kontakt sa drogom. Video sam da se, kad popušim džoint, osećam dobro, smejem se i na nekoliko sati zaboravim na sve probleme. U tom periodu sam upoznao jednu devojku. Zbog nje sam bio spreman svašta da uradim. Između ostalog, zbog nje sam napustio porodicu i otišao u dom za nezbrinutu decu. Sa 17 godina sam probao Subotex. Mislio sam da ću umreti koliko mi je bilo loše ali sam ga sutradan opet uzeo samo da ne bih osećao bol koju sam nosio u sebi. Nakon nekog vremena u domu su otkrili da se drogiramo i izbacili su nas. Živeli smo po ulici, u napuštenim vagonima i gde god smo stigli. Nakon godinu dana devojka je nasledila ogromnu svotu novca. Tada je krenulo sve niz brdo. Počeli smo da uzimamo kokain. Sav novac smo potrošili na drogiranje i ubrzo sam se našao u situaciji da moram da nabavljam pare. Opljačkao sam kladionicu zbog čega sam dobio 15 meseci zatvora. Majka mi je došla u posetu sa predlogom da se sklonim i odem na odmor u Srbiju. Međutim, u Srbiji, u dogovoru sa mojom mamom, na parkingu me dočekuje jedan pop sa obezbeđenjem. Ubacuju me u džip i odvoze me na neku planinu. Tamo sam saznao da se nalazim u Crnoj Reci, manastiru-komuni koji se bavi lečenjem zavisnika. Njihova metoda lečenja je bila samo jedna- batine. Prvih par dana nisam mogao da verujem šta se dešava ali sam morao tu da ostanem jer nisam imao gde. Nakon 18 meseci mog boravka u Crnoj Reci, pop je ubio jednog štićenika, komuna se zatvorila a ja sam se vratio kući. Nažalost, opet sam počeo da uzimam kokain. Nisam više hteo da kradem i odlučio sam da počnem da primam državnu terapiju. Međutim, nisam uspeo da se klonim nevolja i ponovo sam završio u zatvoru. U zatvoru sam uzimao sve do čega sam mogao da dođem: metadon, subotex, morfijum, lekove. Kada sam izašao iz zatvora zatražio sam pomoć od majke. Uputila me je na kliniku na detoksikaciju i nakon toga u „Raskršće“. U „Raskršću“ sam video osoblje i po prvi put pomislio da možda i ja imam šanse da uspem kao i oni. Odlučio sam da probam. Pričali su o Bogu i slavili ga. Ja u to nisam mogao da poverujem. Fizički sam počeo da se menjam ali se unutar mene ništa nije dešavalo. Još uvek sam bio tužan, depresivan, agresivan i besan. Jednog dana, na učeništvu, neko je rekao da treba da probamo Boga. Odlučio sam da Bogu dam priliku. Najviše što sam mogao da izgubim je bilo nedelju dana mog života. Svaki dan sam se molio, čitao, slavio na bogosluženju i polako sam počeo da se menjam. Počeo sam da se smejem. Unutar sebe sam osećao ljubav i mir koje teško mogu opisati. Počeo sam da volim druge ljude, želeo sam svima dobro, nisam više bio depresivan. Shvatio sam da je Bog živ. Nije više niko mogao da me ubedi da Bog ne postoji. Nastavio sam kroz program da hodam sa Gospodom. Nije bilo lako ali znam da sam trku koju sam započeo uz Njegovu pomoć i završio. Odgovorio je na mnoge moje molitve. Oslobodio me je cigara, droge, sredio odnose kod kuće. Kad se vratim u Austriju nastaviću da hodam uz Njega jer On me je spasao i dao mi nov život.