SLAVIŠA
Prvi put u životu se osećam sigurno
Moje ime je Slaviša Ćopić, rođen sam u Novom Sadu 1978. godine. Moje detinjstvo je bilo sasvim normalno. Imao sam svoje društvo sa ulice i mislio sam kako mi je super u životu. Taj period u Srbiji je bio jako loš. Bile su sankcije, rat, prodavnice su bile prazne. Sistem vrednosti u društvu je bio poremećen i uspešni ljudi više nisu bili oni koji su vredni, pošteni i školovani, već snalažljivi i sumnjivi tipovi bez morala. Tada sam mislio da ne treba da idem u školu i na fakultet, da se mučim, već da mogu da krenem prečicom. Počeo sam da gajim i prodajem marihuanu i to me je vrlo brzo dovelo do problema sa zakonom. Međutim, to me nije sprečilo da pređem na „teže“ oblike droga, pa pored toga što sam koristio, ja sam i prodavao heroin.
Moji roditelji, koji su radili na psihijatriji, pokušali su više puta da mi pomognu da se skinem uz pomoć lekova. Ali, period apstinencije bi trajao samo par meseci, nakon čega bih se odmah vratio na heroin. Posle par godina završio sam u zatvoru gde sam sreo drugara koji mi je govorio da postoji izlaz za moju, sada već petnaestogodišnju zavisnost. On mi je pričao o Raskršću i na kraju je uspeo da me nagovori da dođem u Coffee House. Momci koje sam sreo u Coffee House-u zračili su pozitivnom energijom, a bili su istom problemu kao i ja. Video sam da su ti momci slobodni od droge i tada sam odlučio da uđem i da završim program i da uradim sve što je potrebno da bih bio slobodan.
U programu mi je bilo jako teško. Posle puno godina ja sam opet bio čist i sve grozne stvari koje sam radio su mi se vraćale u misli. Krivica koju sam osećao je bila ogromna. Međutim, kroz nastavne lekcije i savetovanje ja sam uspeo da prebrodim taj osećaj. Ponovo sam osetio radost, osećaj koji nisam osetio za petnaest godina drogiranja. Napornim radom na svom karakteru i obilnom pomoći od osoblja rehabilitacionog centra, posle šesnaest meseci ja sam uspešno završio program. Odlučio sam da ostanem i volontiram u centru i da pomognem na bilo koji način mogu. Završio sam školu, imam devojku i sa puno entuzijazma idem napred.
Prvi put u životu se osećam sigurno i znam da sam na pravom putu!
