ANDREA

NISAM HTELA DA UMREM KAO NARKOMANKA

Zovem se Andrea Raković i iz Podgorice sam. Odrasla sam u velikoj porodici sa tri brata i sestrom. Moja majka je bila jako blaga i vaspitavala nas je najbolje što je znala. Jedini način na koji je znala da pokaže da me voli je bio kroz novac i kupovinu poklona. U mojoj porodici se nije pričalo o emocijama i problemi su se samo potiskivali. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Bila sam jako besna i ogorčena. Počela sam da se družim sa lošim društvom i da pušim travu, pijem alkohol i uzimam tablete. Da bih se sklonila iz tog društva sa 16 godina sam otišla u Ameriku na školovanje. Sa 18 sam se vratila u Podgoricu. U međuvremenu moja porodica se preselila za Novi Sad a ja sam ostala da živim sama. Počela sam da uzimam kokain i to je trajalo dve godine. Kad sam prestala da uzimam kokain sačekala me je psihička kriza koju sam „rešila“ tako što sam počela da uzimam heroin. Heroin sam uzimala narednih osam godina. U jednom trenu, pre nego što sam ušla u centar na rehabilitaciju, kao da mi je neko otvorio oči i po prvi put sam videla ko sam i kakva sam postala. Shvatila sam da, ako ne prestanem da se drogiram, ću umreti kao narkomanka. Znala sam da mi treba stručna pomoć, da mi treba izolacija i da mi treba dosta vremena. Moja majka je pronašla rehabilitacioni centar „Raskršće“ i ponudila mi da uđem u program. Prihvatila sam tu ponudu. Od dana kada sam ušla u centar pa do danas nijednom nisam poželela da uzmem heroin i to je samo Bog mogao da uradi. Prvih mesec dana u centru sam bila jako depresivna. Bila sam očajna. Iz tog očaja se rodila moja vera u Boga. Postepeno sam se menjala iz dana u dan. Zahvalna sam Bogu što me je oslobodio zavisnosti, što mi je dao novi život i što On izvodi sve na dobro.

 

Andrea pre
Andrea pre
Andrea posle
Andrea posle